Одштампајте ову страницу

У свечаној сали града Лесковца градоначелник Горан Цветановић уприличио је пријем за виолинисту Стефана Миленковића и представнике Камерног ансамбла „Аморосо“. Повод је био петнаест година рада ансамбла и њихов заједнички наступ. Стефану Миленковићу је градоначелик изразио захвалност за то што поред великих светских градова које посећује и где наступа нађе времена да посети Лесковац и обрадује лесковачку публику.

Стефан Миленковић је рекао да му је жао што због обавеза не може да дуже буде у Лесковцу.

„Желео бих да се прошетам, па и да се мало одморим. Ове средине су баш идеалне за то. Некако су по мери човека и енерегетски и духовно. Можда следећи пут нађем тих пар екстра дана. Лепо је да свирам и са оркестром, јер град који има ансамбл, који има оркестар је богатији духом. Иза тога стоји рад, велика енергија и ентузијазам да се то одржава и иде даље.“

Уметнички руководилац „Амороса“ Маја Цакић као највећи успех истиче то што је ансамбл опстао 15 година, што редовно наступа, иде на гостовања, турнеје…

„То смо успели захваљујући нашем ентузијазму и упорности. Али, пре свега смо успели и подршци читавог града која је сваке године све већа и већа – рекла је Маја.

Овом приликом Стефан Миленковић је рекао да је виолина на којој он свира из 1773. године, да ју је правио један од најважнијих мајстора у историји Ђовани Батиста Гваданини. Поред Страдиварија и Гварнерија то је трећи највећи и, можда, последњи највећи кремански мајстор.

„Ја сам постао, да тако кажем, њен чувар од августа ове године и од тада се стално траумирам где је и где сам је оставио. Јакна ми заиста није битна, где год да сам је оставио. Драго ми је да је ова виолина дошла у Лесковац, јер она има једну чудну, по мало мистериозну причу. Она је била 50 година у једној фамилији у Француској и није свирана. Некако је нашла мене, испливала на светлост дана и ушла у каталоге неких важних и великих виолина. Симболично је да на њој свирам неких три месеца и један од првих концерата је у Лесковцу. Занимљиво је да су ти велики мајстори били и велики езотерици. Када су правили те виолине у њих су стављали можда и целокупан људски утисак, доживљај, искуство, капацитет, не знам… Страдивари је брао одређене биљке само када је пун месец да би после правио одређене смесе… То су неке чудне ствари, али је чињеница да ове виолине имају нешто посебно у себи, звук који данас практично не може да се репродукује. Иначе, цена јој је негде између Плејстејшна 4 и Џамбо џета – објаснио је Миленковић.

Галерија слика